Japanski i italijanski naučnici predložili su metodu uspavljivanja uplakane bebe za samo 13 minuta. Tvrde da će roditelj dete smiriti tako što će ga držati u naručju i pritom se kretati te ga, nakon što zaspi, neće prenaglo spustiti u krevetac.
Dete treba priljubiti uz telo i nositi ga pet minuta ujednačenim tempom bez naglih pokreta, napisali su naučnici u časopisu Current Biology.
Kad dete zaspi roditelj i dalje treba da ga drži u naručju i ostane da sedi još pet do osam minuta pre nego što ga položi u krevetac.
“Mnogi roditelji pate zato što im odojče noću plače”, rekla je jedna od autorki studije Kumi Kuroda sa naučnog instituta Riken u Japanu.
“To je veliki problem, posebno za neiskusne roditelje, koji može znatno podići nivo roditeljskog stresa i u retkim slučajevima čak dovesti do zlostavljanja deteta”, rekla je.
Kuroda i njene kolege pratili su kako deca reaguju u četiri situacije: dok ih majke drže u naručju istovremeno se krećući, dok ih drže u naručju u sedećem položaju, dok leže u dečijem krevecu i u situaciji kad se kolevka nežno ljulja.
Njihovo ponašanje snimale su kamere, a uređaji za EKG merili su im otkucaje srca.
Uplakana deca smirila su se već nakon 30 sekundi nošenja, a otkucaji srca su im se usporili. Sva deca prestala su da plaču, a pola ih je zaspalo.
Ali kad su ih majke odmah položile u krevetac, skoro trećina se probudila već za 20 sekundi. Verovatnoća da će se probuditi bila je mnogo manja kad su ih majke nakon uspavljivanja držale u naručju još nekoliko minuta.
Sličan smirujući efekat imalo je stavljanje deteta u kolevku. Suprotno je bilo ako su majke pokušale da smire dete sedeći s njime u naručju ili ako su ga položile u krevetac. Otkucaji srca u tim situacijama odmah su im porasli, a isto se dogodilo ako je majka naglo prestala da hoda. Iako je svaka beba drugačija, ova je tehnika pokazala najviše uspeha među rasplakanim bebama.
Premda su u studiji učestvovale samo majke, Kuroda smatra da bi reakcija beba bila ista i s očevima ili nekom trećom osobom koja ih čuva.
Naučnici smatraju da su se deca smirila zahvaljujući takozvanom odgovoru na prenošenje, svojstvenom sisarima koji se rađaju bespomoćni. Takvi sisari, a ljudi su među njima, zahtevaju roditeljsku brigu i hranjenje dugo vremena.
Kad, na primer, majka mačka ili pas podignu svoje mlade držeći ih za vrat i prenose ih na drugu lokaciju, mladunci nagonski postanu pasivni, zbiju se, uvuku zadnje noge i rep, a rad srca i disanje im se uspore. To majci olakšava prenošenje i pospešuje preživljavanje.
Kako je u ovom istraživanju učestvovalo samo 21 dete, naučnici napominju da njihove rezultate treba potvrditi opsežnijim.
