Većina ljudi se ne seća događaja koji su se desili pre 2 ili 3 godine, a čak i sećanja iz detinjstva posle ovog doba često ostaju fragmentarna.
Stručnjaci ovu pojavu nazivaju „infantilna amnezija“ i proveli su više od jednog veka pokušavajući da shvate zašto rana sećanja nestaju, iako njihov uticaj na psihu ostaje, piše Techinsider.
Za mnoge ljude detinjstvo je verovatno savršeno vreme: dete je stalno okruženo brigom, toplinom i pažnjom drugih. Međutim, ljudi ne mogu da se sete svih detalja ovog perioda. Čak i svesni događaji prvih godina života – igre, proslave ili prvi koraci – nestaju iz sećanja. Zašto se to dešava?
Ispostavlja se da uzroci fenomena leže ne samo u razvoju mozga, već i u kulturnim i jezičkim karakteristikama svake osobe.
Zašto zaboravljamo uspomene iz detinjstva?
Godine 1905. Sigmund Frojd je skovao termin „infantilna amnezija“ da bi opisao „čudan zaborav“ koji proganja prve godine života skoro svake osobe.
Dugo se verovalo da bebe jednostavno nisu u stanju da formiraju dugoročna sećanja zbog svog nezrelog mozga. Međutim, studije sprovedene 1980-ih pokazale su da deca od 2 godine mogu mesecima da pamte događaje.
Dakle, naučnici su otkrili paradoks: ako rana iskustva utiču na ličnost, zašto se ona ne zadržavaju u sećanju?
Kristina Alberini, profesorka neuronauke na Univerzitetu Njujork (SAD), ističe da ljudska sećanja ostaju u mozgu do 2-3 godine, ali postaju nedostupna svesti.
Hipokampus, područje mozga odgovorno za formiranje pamćenja, može igrati ključnu ulogu. Intenzivno se razvija u ranom životu i stalno se restrukturira kao odgovor na nova iskustva, što može objasniti rani gubitak pamćenja.
Kako kultura utiče na pamćenje?
Zapadni stručnjaci primećuju da starost prvih sećanja varira u zavisnosti od kulture.
Istraživanje profesora Či Vanga sa Univerziteta Kornel u SAD pokazuje da se isti Amerikanci u proseku pamte sa 3,5 godine, dok Kinezi počinju sa oko 4 godine. U isto vreme, američka sećanja se često fokusiraju na lična iskustva, dok kineska sećanja opisuju kolektivne događaje i porodične tradicije.
U međuvremenu, najstarija sećanja su zabeležena među Maorima na Novom Zelandu – u proseku od 2,5 godine. Naučnici to objašnjavaju njihovom snažnom usmenom predajom i činjenicom da roditelji od detinjstva aktivno razgovaraju o prošlim događajima sa decom.
Tako su eksperimenti već dokazali da deca koja odrastaju u okruženju sa „kultivisanom tradicijom pričanja prošlosti“ pamte više detalja i mogu da reprodukuju sećanja iz ranijeg uzrasta.
Uloga jezika i priroda pamćenja
Neki stručnjaci veruju da bebe nisu u stanju da formiraju svesna sećanja jer im nedostaje razvijen jezik: sposobnost da se događaji prenesu rečima pomaže im da budu zapamćeni.
Međutim, ovoj hipotezi je u suprotnosti činjenica da se fenomen infantilne amnezije primećuje i kod životinja koje nemaju jezik.
Ljudsko pamćenje nije strukturirano kao kompjuterska baza podataka, primećuju naučnici. Sećanja su uskladištena u složenoj mreži neuronskih veza i svaki put kada im pristupimo, ona se blago menjaju: na primer, eksperimenti su pokazali da neki ljudi pamte događaje koji se nikada nisu dogodili ako se o njima često razgovaralo u porodici.
Na primer, francuski psiholog Žan Pijaže jednom je shvatio da je njegovo sećanje iz detinjstva na dadilju koja ga je spasla od kidnapovanja bilo lažno. Godinama kasnije, žena je priznala Pijažeu da je izmislila priču, a psiholog se sećao incidenta istinito kao da se zaista dogodio.
