Vršnjačko nasilje jedan je od najvećih problema sa kojima se suočavaju deca danas. Međutim, mladi retko govore o maltretiranju od strane vršnjaka sa roditeljima ili stručnjacima, pa se ozbiljnost toga često previdi jer nema očiglednih znakova koji ukazuju na to da je dete žrtva zlostavljanja.
Psihološkinja Lisa Eliot za Checkup Newsroom progovorila je o sve češćem problemu nasilja u školama i pritom apelirala na roditelje da nauče da prepoznaju da li je njihovo dete i samo žrtva vršnjačkog nasilja.
“Roditelji treba da shvate da će se, s obzirom na našu kulturu, većina dece nažalost ponašati nasilnički jer takvo ponašanje oblikuju današnji sadržaji na televiziji, internetu i društvenim mrežama. Pandemija je samo još više pogoršala problem zlostavljanja. Korona, izolacija i povećana upotreba društvenih medija definitivno su uticali na zlostavljanje, a broj incidenata u celom svetu značajno povećao“, objasnila je Eliot.
Kako prepoznati da je dete žrtva nasilja?
Ipak, kaže, osim učitelja i profesora, veliku ulogu imaju i roditelji, koji takođe mogu da doprinesu smanjenju stope vršnjačkog nasilja.
“Ako ništa drugo, roditelji mogu da nauče svoju decu da nasilje nije u redu, a ako se ono događa njima, da ga uvek prijave bez obzira na to da li je reč o profesoru, psihologu u školi ili roditelju“, rekla je psihološkinja i otkrila koji su to znakovi zahvaljujući kojima roditelji mogu da prepoznaju da je njihovo dete žrtva maltretiranja vršnjaka u školi.
Najčešći znakovi su sledeći: dete ne želi da ide u školu ili tamo često upada u probleme, odjednom ima dosta lošije ocene, prestaje da priča o vršnjacima i školskim aktivnostima, gubi interesovanje za aktivnosti, kod njega se javljaju takozvane fizičke manifestacije (poremećaji spavanja, povlačenje i želja za samoćom, pritužbe na bol ili bolesti, izbegavanje kontakta očima), emocionalne manifestacije (izgleda tužno, ljuto ili razdražljivo, deluje plašljivo, postaje neraspoložen, teskoban ili agresivan) kao i društvene manifestacije (povlači se u sebe, menja prijatelje, dolazi do samopovređivanja, preti nasiljem sebi ili drugima, govori o begu ili samoubistvu, iznenada prestaje da koristi kompjuter ili druge mobilne uređaje).
Šta uraditi ako dođe do nasilja?
Svaka od ovih promena, objašnjava Eliot, znak je upozorenja te je potrebno reagovati kako bi se otkrilo šta je pravi uzrok ovakvom neobičnom ponašanju.
“Podsticanje empatije mora biti na prvom mestu u vaspitanju dece. Usredsređenost na potrebe i osećanja drugih doprineće detetovoj sveukupnoj sreći, ali i pomoći da se nosi s eventualnim nasiljem. Roditelji bi trebalo otvoreno da razgovaraju s decom o maltretiranju, da postavljaju pitanja poput ‘Da li ti se ikad dogodilo zlostavljanje? Kako si se zbog toga osećao?’, a nije loša ideja ni igrati uloge pa pitati dete kako bi se osećalo da samo doživi neku vrstu nasilja“, govori.
“Takođe je bitno da svaki roditelj uči svoje dete empatiji i ljubaznosti jer deca su prirodno rođena s određenom empatijom u sebi. Ona ne znaju da budu zla. Ono što se menja tokom izvesnog vremena su stvari kojima su deca najizloženija i ono što vide kod ljudi oko sebe“, tvrdi psihološkinja.
